Uvreda kažnjiva - klevetanje dozvoljeno

Ubistvo devetoro ljudi u pariskom satiričnom listu „Šarli Ebdo“ početkom januara 2015. izazvalo je rasprave, diskusije i demonstracije planetarnih razmera, čime su demonstranti iskazivali svoju ljudsku solidarnost s ubijenim članovima redakcije tog časopisa.

S druge strane, bio je to i protest i glas u odbranu slobode misli i slobode govora. Devet meseci nakon tog tragičnog događaja, taj isti magazin objavio je niz karikatura koje ismevaju smrt sirijskog dečaka Ajlana Kurdija.
Utopljeni trogodišnjak postao je simbol izbegličke krize nakon što su objavljene potresne fotografije njegovog beživotnog tela izbačenog na obalu Turske.

I dok su u prvom slučaju građani smatrali da teroristički napad na redakciju časopisa predstavlja ugrožavanje slobode govora, drugi događaj to, u svakom slučaju, demantuje i otvara mnoga druga pitanja - o granicama dobrog ukusa i društvenim posledicama vređanja i klevetanja i najnovijim glasnim razmišljanjima dela pravničke struke kod nas - da li klevetu vratiti u srpsko krivično zakonodavstvo?

Direktor Instituta za uporedno pravo u Beogradu dr Jovan ćirić ukazuje u razgovoru za „Dnevnik“ na to da uvreda može biti (pra)osnov, (pra)uzrok mnogih tragičnih događaja koji se završavaju sa smrtnom posledicom. To ne mora biti samo ubistvo (na mah). Može se raditi io samoubistvu (vređanje i izlaganje ruglu pojedinih ličnosti u štampi, na televiziji ili društvenim mrežama, na primer).

Kad je reč o Srbiji, naš sagovornik ukazuje na to da je po mnogo čemu, a možda posebno po verbalnim deliktima i slobodi govora, srpsko društvo u pomalo šizofrenoj situaciji.

- Srbiji se u isti mah zamera i nedostatak slobode govora, ali i preterano izrazit govor mržnje, što je nešto što može biti apsurdno i protivurečno - kaže ćirić.
- Odnosno, govori se, ne tako retko, da su mediji u Srbiji odigrali negativnu ulogu u ratnom huškanju dvedesetih godina prošlog veka, a istovremeno su preduzeti sasvim konkretni koraci, na primer u pravcu dekriminalizacije klevete.

Valja podsetiti na to da je kleveta proterana iz Krivičnog zakonika Srbije krajem 2012. godine i da je to učinjeno na zahtev mnogobrojnih novinarskih udruženja.

- Rešenje je moglo biti drugačije: mogao se precizirati osnov za ukidanje klevete - ako je novinar ili urednik postupao s obavezom novinarske pažnje, koja je regulisana u članu 3 Zakona o javnom informisanju. Ovde, međutim, treba reći da su etički kodeksi novinara i njihovih udruženja neujednačeni i u formalnom i u faktičkom smislu, što, uz činjenicu da kod nas etičke norme, etička autoregulacija, ako nije praćena krivičnom sankcijom, najčešće nema nekog velikog efekta i značaja. Situacija u Srbiji se, dakle, može tumačiti i na sledeći način: kada se sa slobodom govora pretera, onda sve to prerasta u govor mržnje. Ili, nakon što je kleveta dekriminalizovana, stvari zaistajesu apsurdne: dozvoljeno je klevetati, ali nije dozvoljeno vređati. Drugim rečima, dozvoljeno je reći, pa čak i u najtiražnijim sredstvima javnog informisanja napisati, da je neko učinio neko krivično delo i to se onda tumači kao sloboda govora, ali, nije dozvoljeno nazvati tog istog čoveka „lopužom" na nekom manjem ili većem javnom skupu - ukazuje ćirić.

Kakva na kraju može biti društvena posledica dekriminalizacije klevete?

- Posledica je u svojevrsnom „zagađivanju“ javnog života, javnog diskursa, te u tome da se javno iznose uvrede i neistine kojima se ljudi kleveću, što na kraju dovodi do toga da novinama i, uopšte, javno izgovorenoj reči, više niko ne veruje - tvrdi Ćirić.

Sud ne utvrđuje istinu

Apsurdno je i to što neka osoba može kazati za nekoga da je primao mito, na primer, ali sud uopšte ne mora da se upušta u raspravu o tome da li je to tačno ili nije, već samo da raspravi da li li je to uvreda - nešto što je podobno da naruši nečiju čast i ugled. Sve se, dakle, može zloupotrebiti od nesavesnih ljudi spremnih za tako nešto, odnosno nema tako savršenog zakonodavnog rešenja koje se ne može zloupotrebiti. Tako se, u stvari, može pokazati da manipulacije s „gušenjem slobode govora”, danas mogu biti još mnogo gore nego onda kada je postojalo krivično delo klevete pa su se na sudu prevashodno „lomila koplja” oko toga da li je nešto tačno ili nije tačno.