Tužba protiv RTS-a zbog mobinga

Veliki broj mojih koleginica i kolega je moderno roblje. Rade na crno. Primaju bedne honorare sa višesemečnim kašnjenjima. Ne uplaćuju im se doprinosi za zdravstveno osiguranje i za penzioni fond. Oni koji imaju sreću da su stalno zaposleni izloženi su cenzuri, prisiljeni na autocenzuru, pod stresom da ne dobiju otkaz i frustrirani zbog niskih plata. Ili su poput mene, izloženi svakojakim formama zlostavljanja na radu.

Kod zlostavljanja ne bole najviše postupci zlostavljača, u mom slučaju uredništva Radio Beograda 202, već taj prokleti kafkijanski osećaj usamljenosti, ostavljenosti na cedilu, bespomoćnosti... Na sreću, satiričan duh i osećaj samopoštovanja održavaju na zavidnom nivou etički imunitet i autorski kredibilitet, što je na kraju rezultiralo ovom tužbog zbog mobinga.

Priča o zlostavljanja na radu u našim medijima, bilo privatnim bilo javno servisnim, samo je deo nečeg još goreg i poraznijeg, a to je nepostojanje kolektivnog ugovora, koji bi garantovao minimalne socijalne i ekonomske uslove rada u našem novinarstvu. Medijske poslodavce, naravno, uopšte ne zanima bilo kakvo potpisivanje kolektivnog ugovora, dok se aktuelna vlada pravi luda. Kao i ona pre nje. Kao i sve dosadašnje vlade republike Srbije.

Umesto da je neka od naših vlada inicirala socijalni dijalog i stvorila civilizovan ambijent, koji bi rezultirali potpisivanjem kolektivnog ugovora izmedju medijskih poslodavaca i novinarskih sindikata, stvorena je situacija pogodna za medijsku mafiju, politikante različitog stranačkog kova i za surovu eksploataciju novinarki i novinara širom Srbije.

Zato je ova tužba zbog mobinga samo jedan KRIK protesta, izraz nemirenja sa novinarstvom cenzure i autocenzure, znak uzvika na kraju rečenice: ŽIVELA SLOBODA MEDIJA U SRBIJI.