Pretnja i pometnja

Govorim sebi, ne možeš tako.

Moraš da se uozbiljiš, moraš da shvatiš da to nije koješta, da ti ljudi koji pišu da će te ubiti, da te treba likvidirati, da ne zaslužuješ da živiš u Srbiji, da čak ne zaslužuješ da dišeš vazduh u Srbiji, da će da te odrobijaju, da svi oni, iako to žvrljaju „po internetu“, rade opasnu stvar stvarajući povoljan i ohrabrujući ambijent za nekog deliju koji bi to mogao da uradi i u

„realnom životu“.

Međutim, ne nalazim način da budem „ozbiljniji“ jer mi izgleda da svi ti koji prete dolaze ponukani delovanjem jednog centra, onog SNS botovskog, koji ima zadatak da te prvi obeleži, da prvi napujda pse, a onda da se kaže, to je tamo neko i to sa nama nema nikakve veze.

Čekaj, zar zbog toga ne bi dodatno trebalo biti oprezan i ozbiljnije razumeti pretnje?

Ne. Zato što kada ljudi koji upravljaju državom reše da te „verbalno likvidiraju“, kako ti možeš da se braniš? Kome da pišeš, kome da se „obratiš“? Ko je nadležan da istraži delovanje botovskih divizija SNS-a o kome delovi „zaklanog civilnog društva“ govore već nekoliko godina, a naša vlast sve radi da TO negira i da nas predstavi kao gomilu ludaka sa unosnim „Soros honorarima“?

Da li možete da poverujete da će tužilaštvo posle moje prijave da naloži policiji da zaista sprovede istragu koja bi ih dovela do SNS-a, ili nekog odeljenja SNS-a, onog koji ovih dana objašnjava Srbiji i na izložbama ko su TI koji uporno rade protiv države Srbije tako što kritički govore o vlasti Aleksandra Vučića?

Sve je to povezano i nije da nisam pokušavao da zainteresujem policiju. Prvi put kada su mi prošle godine u koverti poslali bedževe na kojima je pisalo: „Ja sam Miškovićev plaćenik“. Pozvao sam policiju, došli su neki, pitali me šta vas muči, ja im rekao, pokazao, oni su nešto zapisali u svoj ćitab i otišli. Nisu uzeli bedževe iako sam ja naivno mislio da će možda da ih „veštače“, da ih uzmu kao dokaz za „nešto“.

Početkom ovog leta dobio sam novu seriju pretnji „na društvenim mrežama“, dakle, pretnji, ne psovki, vređanja, ni druge banalne stvari na koje ne reagujem. Dakle, pretnje. Printskrinovao sam, „fajlirao“, prosledio odeljenju policije koje se bavi visokotehnološkim kriminalom.Ne. I zašto bi oni to radili, kada im šefovi kažu to i jesu plaćenici, strani agenti, mrze Srbiju, mrze Rusiju, prodali su Kosovo, vole Hrvatsku i mrze Vučića. Da li mi se neko posle javio? Ne. Da li se išta s tim dogodilo?

Ne.

Pratite me, nisu se oni oglasili kao u nekim drugim situacijama kada su pretnje bile upućene Aleksandru Vučiću, ne, ja sam se uredno javio, građanin koji poštuje svoju državu i institucije, poslao sam šta imam, objasnio kontekst. Brzo mi je stigao odgovor: Idite, vi, samo u Savsku, podnesite prijavu, pa ćemo da vidimo.

Pa, evo, vidite. Pretnje se ponavljaju, sve su učestalije, pretnje se šire kao požar, jer oni koji prete ljudima koji misle drugačije od onih koji su na vlasti, oni rade važnu stvar za državu, oni upozoravaju institucije na pogubno delovanje pojedinaca koji ne samo da su se drznuli da napadaju najviše zvaničnike nego sad napadaju i državu samu, njene korene, njene utvrde, rovare sa namerom da je sruše da bi strani okupator lako zauzeo teritoriju.

Tako smo ovih dana Nedim i ja postali neprijatelji države broj jedan, pre toga bio je neko drugi, pre toga bila je Biljana Srbljanović, pre toga…

Neprijatelji zato što smo izrekli stav o društvu u kome živimo, radimo, plaćamo porez, društvu u kome žive naše porodice jednako teško kao većina porodica u Srbiji, u kome naša deca idu u školu i vrtiće, u kome se naši roditelji leče, o tom društvu MI mislimo LOŠE, nismo napisali direktno, lukavo smo se sakrili iza formulacija, iza metafora, ali ČUVARI DRŽAVE, botovi i Dragan Informer, prate svaki korak, prate svaku reč, motre, ne spavaju, dežuraju, stražare, da bi naša deca bila zaštićena od takvih neprijatelja države.

Dok građani spokojno spavaju, neprijatelj napada na Tviteru, na Fejsbuku, na konferencijama, čuveni teroristi Sejdinović i Georgiev (pogledajte ta prezimena!) bacaju verbalne tomahavke u pokušaju da sruše državu Srbiju, državu srpskog naroda i tako dalje, a njima se suprotstavljaju savesni građani, Srbi, dobrovoljci na internet frontovima, koji drže liniju odbrane Srbije dok ujutro upravljanje bitkom ne preuzme Dragan Informer, koji snagom svoje inteligencije i nepogrešivom sposobnošću interpretacije sirotim građanima Srbije tumači šta su U STVARI neprijatelji mislili iako to nigde ne piše i nigde nije izgovoreno.

Građanima, koji se polako ali kontinuirano oporavljaju poslednje četiri godine od posledica 5. oktobra, Dragan odmah nudi istinu, predočava razmere izdaje i napada i poziva institucije uz pomoć analitičara i visokih članova SNS-a da intervenišu, da nas hospitalizuju ili bar osude. Onda se to preseli na Pink, a, ako bude sreće, i na Studio B.

A ako bude još sreće, cela kampanja diskreditacije i defamacije biće završena na konferenciji za štampu Aleksandra Vučića koji će nam zadati završni udarac i konačno objasniti Srbiji koji je bre taj Georgiev, ko je taj Sejdinović, i šta, koji kurac, oni vršljaju po Srbiji.

U takvoj postavci, prijavite slučaj policiji? Dogodiće se nešto?

Ne verujem.

Ali, šta onda da radim, kako OVO da se prevaziđe? Mislim da treba da ćutimo na srpskom. Taj jezik se pokazao kao odlično sredstvo za ćutanje. I da, brate, počnemo nešto da radimo. Dakle, dosta priče, svi na posao! I, nije smešno. Uozbiljite se!