Pod paskom APR-a

Iako se na sajtu ove institucije mogu naći bazični podaci o svakoj firmi osnovanoj u našoj zemlji (ko je vlasnik, direktor, finansijski izveštaji…), u arhivi se može videti puno više od toga: istorijat preduzeća, prethodni vlasnici, direktori, sve zajedno sa dokumentacijom koja svedoči o ovome.

Očigledan je značaj ovoga. Korumpirani akteri, bilo da su političari, biznismeni i kriminalci, nakon obavljenog kriminalnog čina obično menjaju formu preduzeća, prebacuju vlasništvo na druge ljude, kriju svoja prethodna problematična partnerstva. Mnoge značajne priče koje sam sa kolegama iz Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) objavio, otkrio sam u arhivi APR-a. Jedan deo nedavno objavljene knjige „Šarić”, poglavlje koje se tiče pranja novca, napisao sam zahvaljujući dokumentima koje sam tamo sakupio. I sve ostale redakcije koje se bave istraživačkim novinarstvom, poput „Insajdera”, BIRN-a, „Pištaljke”, „Južnih vesti” i ostalih, posećuju ovu arhivu. 

APR je jedna sjajna institucija koja povećava transparentnost u zemlji i omogućava civilnom sektoru i novinarskim organizacijama da razotkrivaju slučajeve kriminala i korupcije. Međutim, pre nekoliko dana je u APR uvedena nova procedura koja, pre svega, istraživačke novinare može staviti u jako nezgodan, čak i opasan položaj.
APR je počeo da beleži ko je sve pohodio arhivu i koje je firme u njoj pregledao, kako na papiru u vidu zahteva koji posetioci moraju da popune pre uvida u dokumentaciju, tako i u elektronskoj bazi.
To znači da se uvidom u kompjuter može lako saznati ko je šta gledao i saznati interesovanje ne samo novinara, već i ostalih ljudi koji su iz različitih razloga bili u arhivi. Sa druge strane, to stvara i određen psihički pritisak na istraživače.
Zamislite da, na primer, treba da pregledate kompanije ozbiljnih kriminalaca i znate da ćete biti zabeleženi. I da to odatle može lako da procuri i, recimo, stigne do njih.
Da ovo nije paranoja već stvarnost, pokazuje slučaj koji mi se dogodio ove nedelje. Želeo sam da u arhivi pogledam par detalja u vezi sa kompanijom „Asomakum”, o kojoj se već danima govori u medijima i po socijalnim mrežama. To je firma koja je osnovana falsifikovanom ličnom kartom brata premijera Andreja Vučića.
Naravno da nisam jedini novinar koji je tog dana išao u arhivu da pogleda firmu, s obzirom na to da je ovo glavna senzacija u zemlji poslednjih dana (inače, novinari CINS-a su već ranije gledali dokumentaciju ove kompanije).

Tada sam se prvi put suočio sa novom procedurom: morao sam da popunim zahtev, a zatim su me stavili u sistem. Ni dan nije prošao, a APR je dojavio novinama bliskim vlasti - „Informeru” - da sam sa kolegama iz drugih medija gledao dokumentaciju firme. Uveden je sistem koji može ugroziti novinare koji rade ozbiljan posao. U APR-u su mi rekli kako se uvođenje kontrole i beleženje ko je šta gledao u arhivi sasvim slučajno pogodilo sa aferom oko firme „Asomakum” u javnosti. Navodno, oni su inače planirali da uvedu nove procedure kako bi olakšali svoj rad i to se baš desilo u danima nakon što su se svi zainteresovali za firmu otvorenu lažnom ličnom kartom premijerovog brata.

Znatiželjne novinare „Informeru” je otkucao nekakav Ilija Čvorović iz APR-a, koji je osetio „neprijateljsku delatnost” prema premijeru.

U svakom slučaju, ono što je bitno jeste da dok god postoji sistem beleženja šta je ko pogledao u arhivi, radnik Čvorović može političarima i njima poslušnim novinarima da dojavljuje ko „buta” po njihovim poslovima. Šta ako neki drugi radnik, u hipotetičkoj situaciji, dojavi narkodileru da postoji novinar koji istražuje njegove poslove? Jasno je da ogromni problemi po novinare mogu proizaći iz ovoga. Smatram da ovaj novonastali sistem beleženja treba ukinuti, a APR-u želim da se reši i Ilije Čvorovića iz svojih redova, jer on ozbiljno može srozati ugled ove sjajne institucije.

Stevan Dojčinović urednik Centra za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS)