Pašalić: Nadam se da me nisu zaboravili

Uz tvrdnju da imaju pištolj, tražili su mi novac, koji sam odbio da im dam. Zatim me je jedan od njih upitao "da li sam Hrvat". To je pitanje koje mi niko nikada nije postavio, u Beogradu ili bilo gde drugde. Događalo mi se više puta, ne samo u inostranstvu, da mi se sagovornici obraćaju "podrazumevajući" da sam Srbin, ali me niko nikada nije upitao da li sam Hrvat, objašnjava Pašalić.Mesec dana pošto su me trojica vrlo mladih muškaraca pretukla, i to dva puta u razmaku od desetak minuta, podseća Pašalić, pokušavam da se naviknem na par ožiljaka na licu koje početkom jula nisam imao i na odsustvo četiri zuba, kao i na činjenicu da i dalje ne znam ko me je i zašto tukao.

Pošto me proglasila za "ustašu", trojka je počela da me udara rukama i nogama. Desetak minuta kasnije, opisuje Pašalić, nekoliko stotina metara dalje, dok sam, sada prilično krvav i krezub, pokušavao da stignem do stana u kojem živim gotovo četiri decenije, situacija se ponovila sa istim akterima – uz novo pominjanje pištolja i ustaša.

Tada sam bio ubeđen da sam "slučajna žrtva" i da sam se zatekao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme, mada istim tim putem već decenijama prolazim u razna doba dana i noći i nikada nisam bio svedok bilo kakvog incidenta, izjavio je Pašalić.

Prema njegovim rečima, uznemirujuće je da se tako nešto dogodilo pedesetpetogodišnjaku koji vodi izuzetno dosadan privatni život i ne kreće se na mestima kakva se obično vezuju za nasilje – sportski događaji, splavovi, noćni klubovi...

Mala je mogućnost i da dođem u sukob sa nekim nervoznim vozačem, pošto nemam vozačku dozvolu, čak ni sa kontrolorom Busplusa ili komunalnim policajcem, dodao je Pašalić, ne samo zbog činjenice što sam u poznim godinama, nego zato što mi firma plaća gradski prevoz i volim da šetam.

Poslednji put sam udarac pesnicom u lice dobio u petom razredu osnovne škole, odnosno pre više od 40 godina, priseća se Pašalić i napominje da je jedini sukob sa zakonom imao 2002. godine, kada mu je naplaćena kazna zbog pretrčavanja ulice van pešačkog prelaza.

Ako se meni desilo da me "slučajno" pretuku, da li to znači da u Beogradu niko ne može biti siguran da mu se tako nešto neće dogoditi? Možda se takvo nasilje događa svakodnevno, ali "običnim ljudima", a ne čoveku koji se bavi novinarskim zanatom, što je jedini razlog zašto je šira javnost saznala za moj slučaj, smatra Pašalić.

Problem je što mnoge osobe inteligentnije, mudrije i bolje obaveštene od mene, tvrde da nisam bio slučajna, već "ciljana" žrtva. Po mom mišljenju, ukazuje Pašalić, u toj situaciji obično postoje dva osnovna motiva – novac i seks. Ali, ja nikom ne dugujem pare, niti meni iko duguje! Niti sam u vezi sa bilo čijom suprugom, devojkom, majkom, sestrom ili ćerkom!

Ako tragamo za motivima vezanim za moj posao ili nacionalnost, navodi Pašalić, poslednji put sam za neki hrvatski medij pisao pre više od dve i po godine, a FoNet se uglavnom bavi dnevnim izveštavanjem, bez ikakvih afera.

Pašalićevi prijatelji te argumente pobijaju pitanjima: ako su ti tražili novac, zašto ti ga nisu oteli, već su odjednom postali nezainteresovani za pare? Rođen si u Beogradu, proveo si ovde ceo život, izgledaš i govoriš kao Beograđanin, zašto su te pitali da li si Hrvat? Kako je moguće da u novobeogradskim blokovima 23 i 24, uz sve te nove stambene zgrade, autoput, banke, prodavnice, veliko gradilište..., nijedna sigurnosna kamera nije snimila napadače dok prilaze ili se udaljavaju?

Odgovore na ta, i mnoga druga, pitanja ja nemam, naglašava Pašalić.

Sa policijom sam bio u kontaktu nekoliko puta. Stekao sam utisak da se radi o ljudima koji se, u datim okolnostima i u skladu sa mogućnostima, trude da posao urade na najbolji mogući način. Poslednji put su me zvali pre više od 20 dana. Nadam se da se još sećaju mog slučaja, izjavio je Pašalić.