Ispovest iz prve ruke VICE News novinara: pritvoren u turskom zatvoru

Svuda po toj zbijenoj prostoriji ispunjenoj mirisom znoja sedele su izbeglice iz Kameruna, Irana, Sirije, Palestine i Avganistana. Delili smo cigarete i pili čaj dok je na TV-u igrala Turska protiv Litvanije. Izbeglice bi zviždale i siktale svaki put kad bi Turska pucala na gol. Niko od njih nije želeo da Turska pobedi. Čak sam i ja navijao za Litvaniju. Nisam bio u pritvorskom centru kao posmatrač, već kao zatvorenik.

Čekao sam tamo da se odobri moja deportacija za Veliku Britaniju, sa kolegom i prijateljem Filom Pendlberijem. Pre toga, poslednjih osam dana smo proveli zatvoreni u zapuštenim samicama, i u dva paklena maksimalno obezbeđena zatvora “klase F”. Sve je to bio rezultat hapšenja od 27. avgusta u Dijarbakiru u jugoistočnoj Turskoj — 555 kilometara od Adane.

Na jugoistoku, erupcija separatističkog nasilja između zabranjene Kurdistanske radničke partije (PKK) i turske države još od jula postepeno je izmicala kontroli. PKK je od izbijanja borbi ubila više od 100 policajaca i vojnika, a Turska je lansirala vazdušne napade na položaje PPK-a, tvrdeći da je ubila na hiljade militantnih pobunjenika (ta je brojka verovatno preuveličana).

Fil, ja i naš kolega, Mohamed Ismael Rasul, našli smo se u Turskoj kako bi izveštavali o tom sukobu. U napetoj političkoj situaciji i uz sve veće krvoproliće, novinari su svakog dana bili sve manje dobrodošli u toj zemlji.

To smo otkrili i na svojoj koži na veče našeg hapšenja, kad smo optuženi, bizarno, za pomoć Islamskoj državi i planiranje dizanja policijske stanice u vazduh. Optužbe, protivurečne i lažne, promenile su se nekoliko puta tokom istrage. Nije pružen ni jedan jedini dokaz koji bi potkrepio bilo koju od njih. Bile su smešne, a cilj im je bio da ućutkaju i diskredituju naše izveštavanje. Ono što najviše zabrinjava, međutim, jeste to što je naš prijatelj Rasul i dalje iza rešetaka turskog zatvora.

Fil, Rasul i ja smo bili prijatelji i ranije, ali nakon što smo proveli osam mučnih dana zajedno u turskom zatvorskom sistemu, još smo se više zbližili. Neprestano su nas maltretirali besni policajci nacionalisti (jedan od njih nam je pretio da će pucati u nas), proveli smo sedam sati vezani lisicima u uperenom vojnom vozilu bez vode, spavali na prljavim dušecima i betonskom podu. Uprkos svemu tome, dobro smo se držali jer smo našli podršku jedni u drugima.

Kad je zatvorski čuvar rekao Filu i meni da smo slobodni, bilo nam je utoliko teže jer smo morali da ostavimo Rasula za sobom. Zagrlili smo ga obojica i obećali mu da ćemo za boriti za njega sa slobode. Njegovo lice bilo je bezizražajno — u potpunom šoku. Samo je klimnuo glavom i rekao: “Izbavite me odavde, momci.” Za svega 30 sekundi, isterani smo iz ćelije.
Pošto smo bili belci i zapadnjaci, sa britanskim pasošima, i Fil i ja smo pušteni iz zatvora klase F ranije. Za razliku od nas, kao irački Kurd, Rasul nije imao iza sebe moćnu vladu koja bi se za njega borila iza kulisa. I tako smo Fil i ja odvedeni u pritvorni centar u Adani, gde smo tri dana živeli među zatočenim izbeglicama, bivšim sirijskim borcima i navodno članovima Islamske države. Kad smo stigli, nismo imali predstavu koliko dugo ćemo se tu zadržati niti zašto smo tamo. Bili smo van zatvora možda svega 30 minuta pre nego što su nas tamo odvezla dva ćutljiva policajca.

Drugi zatvorenici su stali s onim što rade i gledali kako nas sprovode kroz gvozdenu kapiju na ulasku u krilo. Izgledali smo propali. Naše majice su se ukrutile od prljavštine. Nismo se normalno okupali više od nedelju dana, spavali smo na betonu i ja sam se usukao od gubitka kilograma. Ponovo smo bili jedina dva Zapadnjaka u čitavom objektu, koji je primao stotinak ljudi. U ustanovi klase F nije bilo mešanja među zatvorenicima zbog statusa maksimalno obezbeđenog zatvora. Sada smo, međutim, bili smešteni sa svima ostalima. “E, sad smo se stvarno sjebali”, rekao sam Filu. “O, da”, odgovorio je on, lažno se smeškajući i klimajući glavom svima.

Probili smo se kroz krilo, koje se sastojalo od jednog uzanog hodnika dugog tridesetak metara i šest prostorija sa svake strane. Na kraju hodnika nalazio se zajednički tuš i toalet. Desno odatle je bila TV soba. Uslovi ovde nisu bili sjajni, ali u poređenju sa zatvorom u kom smo bili pre toga, osećali smo se kao u luksuznom hotelu.

Stameni Iranac u ranim pedesetim sa sedom bradicom i nekoliko slomljenih zuba pozdravio nas je na rudimentarnom engleskom. “Zdravo”, nasmešio se. “Ništa ne brinite. Pođite sa mnom.” Iranac nam je objasnio gde se nalazimo. Ostali zatvorenici bili su, u najvećem broju slučajeva, zapravo samo izbeglice koje su turske vlasti uhapsile i strpale u pritvorski centar.

Prema podacima UNHCR-u, u Turskoj boravi više od 1,7 miliona izbeglica, što je čini drugom najvećom zemljom na svetu koja je udomila izbeglice. Ljudi u Adani su takođe uspeli da se prebace preko državne granice. Sad u pritvorskom centru, nisu imali pojma kada će izaći. Većina ih je ovde bila mesecima. “U redu je. Ovo nije zatvor”, dodao je Iranac, koji je u pritvoru bio 41 dan. Na prozorima su bile rešetke, a na kapiji katanci. To jeste bila neka vrsta zatvora — zatvora za izbeglice.

Shvatili smo da će nas deportovati pre ili kasnije kad smo ugledali sebe na Al Džaziri u TV sobi našeg krila. Vest o našem puštanju iz zatvora pojavila se na ekranu zajedno sa mojom i Filovom slikom. U sobi smo sedeli samo sa 22-godišnjim avganistanskim izbeglicom po imenu Ali. On je prasnuo u smeh. U tom trenutku, svi strahovi da ćemo biti linčovani pod tušem bili su raspršeni. Ljudi su nas prihvatili. Poklonili su nam kesice kafe u granulama, koje smo čuvali kao tečno zlato posle nedelju dana provedenih na hlebu i vodi.

Ali nam je pomogao da se smestimo. Delovao je kao glavni u tom krilu. Sve vreme je nosio prsluk i sledio strogi režim vežbi koji se sastojao od sklekova i skokova iz čučnja svako jutro posle molitve. Ljudi su neprestano dozivali njegovo ime da razreši sitne čarke ili razdeli jelo u vreme obroka. On nam je dodelio krevet na sprat u svojoj sobi. Delili smo sobu sa dvojicom tipova dvadesetih godina, Helijem iz Palestine i Superom iz Avganistana, i Irancem.
Heli nas je odmah zavoleo. On se gotovo uvek smeškao — osmehom koji je bio iskrivljen zbog dubokog ožiljka na njegovoj gornjoj usni. Telo mu je bilo prošarano starim ranama, većinom zadobijenih u bombaškom napadu u Gazi prošlog leta, u kom je ubijena njegova majka, njegov otac i šest sestara, ispričao nam je. Ožiljci koji su kretali od njegovih zglobova i vijugali čitavom dužinom ruku bili su, međutim, drugačiji. Sekao je sebe iz očaja.

“Počeo sam da se sečem da bih dobio uslugu”, rekao je. “Usluga” je bila nekakva, bilo kakva pažnja čuvara. Jedini način da ih dozovete bio je da lupate po katancu gvozdene kapije dok neko ne dođe, što je često potrajalo čitavu večnost. Nakon šest meseci provedenih u pritvorskom centru, Heli je bio posebno uznemiren jer nije imao nikakvih vesti od trudne žene i njihove mlade ćerke. “Zvao sam, ali ne mogu da dobijem vezu. Sad mi čuvari više ne dozvoljavaju telefonske pozive.”

Uprkos stalnom osmehu, Heli je bio istinski tužan čovek. Pokazao nam je prozor te večeri dok smo gledali zalazak sunca, provukavši ruke kroz rešetke da bi pantomimom pokazao avion koji odleće. “Vi ćete se uskoro vratiti u Englesku. Ja sam ovde već predugo. Moram da idem, ali nema šanse, Adana, nema šanse.”

Zatim je otvorio kesicu čipsa i sipao čašu pepsija da ih podeli sa nama. Nakon što smo jedne posebno sumorne večeri bili prisiljeni da pijemo toplu, preterano hlorisanu vodu sa prljave česme zatvora klase F, ova spontana užina bio je čin milosrđa za koji nikad ne bih mogao da uzvratim Heliju ili da mu do kraja objasnim koliko mi je značio.

Te noći je Ali satima utrčavao u sobu i istrčavao iz nje. Svetlo je treperilo. Vrata bi se zalupila. On bi izleteo. Pa ponovo uleteo. Pitao sam Supera šta se dešava. Super je govorio savršen engleski i svima nam pomogao da se bolje sporazumemo.

“Ali je zatekao nekoga kako seče vene u toaletu. Ne znam, mislim da je bio depresivan. Jedan od Somalijaca.” Narednog dana za doručkom dotični lik je seo kraj mene. Izgledao je kao da život lagano ističe iz njega. Krvlju natopljeno parče posteljine, koje je dobio od Alija, bilo mu je vezano oko levog zgloba. Nije bio odveden u bolnicu i čuvari nisu znali da se isekao. Dečko je imao 20 godina i ovde je proveo više meseci. Očajnički činovi poput ovog bili su redovna pojava u pritvorskom centru.

Sedeli bismo satima sa momcima, pričali sa njima na raznim nivoima primitivnog engleskog ili uz naizmenični prevod. Postavljali bi nam razna pitanja o Zapadu — obično o ženama. Objasnili bismo im najbolje što možemo ono što ih zanima i za uzvrat ih pitali za njihova putovanja, porodice i živote pre Adana. Postali su nam prijatelji.
#FreeRasool: Šejn Smit i VICE medij traže oslobađanje novinara iz zatvora.

Naše poslednje noći u pritvorskom centru u Adani, Heli nas je odveo u prostoriju na kraju hodnika. Pozvala nas je grupa sirijskih izbeglica da im se pridružimo. Pevali su pesme protiv Asada, plesali i točili nam neizdrživo jake šolje kafe. Bili su dobro raspoloženi i svi su tvrdili da su bivši borci Slobodne sirijske vojske u Alepu.

Fil i ja je trebalo da odemo za nekoliko sati. Let kojim ćemo biti deportovani bio je zakazan za tri ujutro. Slavili smo sa Helijem i Sirijcima, pevali sa njima, smejali se i šalili. Buka se čula u čitavom krilu. Ljudi bi promolili glave da se pozdrave i zapevaju s nama. A onda su stigli ekstremisti.

“Ja sam mudžahedin!”, vikao je gojazni tip iz Tadžikistna, koji je, kao što to ekstremisti imaju običaj da rade, došao da pokvari zabavu. “U Siriji ubijaju decu, došao sam da se borim. Ja sam mudžahedin!”

Izbila je svađa između samoproklamovanih džihadista — za koje su nam Iranac i mnogi drugi rekli da su borci Islamske države koji su zarobljeni na sirijskoj granici — i momaka iz Slobodne sirijske vojske. Džihadistima se nije dopalo to što se drugi zabavljaju sa kufarima (Filom i sa mnom). U pritvorskom centru je bilo petnaestak ekstremista, većina iz Čečenije. Najmanje trojica bili su ranjeni; jedan je čak na ruci imao otvorenu ranu veličine metka iz koje je tekao gnoj. Tolerisali su nas poslednja tri dana, neki su čak bili prijateljski nastrojeni prema nama, ali što je mnogo, mnogo je.

Momci iz Sirijske slobodne armije su im besno uzvratili. Jedan od njih je pokazao prstom na trojicu momaka sa kojima smo pili kafu.

“Komandos, komandos, komandos”, rekao je pokazavši na svakog od njih. Debeli džihadista iz Tadžikistana je na kraju začepio i otišao. Vratili smo se u našu sobu sa Helijem. On nas je uveravao, pokretom ruke kojim je imitirao rezanje grkljana, da će ubiti navodne borce Islamske države ako pokušaju da nas napadnu. To nas je donekle umirilo, posebno zato što smo videli kako je prethodnog dana Ali pravio nož od izoštrene kašičice i upaljača. Ovaj je bio skriven negde u našoj sobi. Shvatili smo da verovatno uživamo neku vrstu nezvanične Alijeve zaštite.

U sobi je Heli pao u depresiju. Bio je gnevan zbog ekstremista i tužan zato što odlazimo, baš kao i Ali, koji je prespavao dan.
“Vi ste rođeni u Engleskoj, znači da ste hrišćani”, rekao je Heli. “Ja sam rođen u Gazi, znači da sam musliman. Ali među nama nema razlike.” Spojio je svoje ruke. “Prijatelji.” Dodirnuo je svoje grudi kod srca. “Ako me pogledate, videćete da sam uvek nasmejan i izgledam veselo, ali iznutra ja sam…” Nije mogao da nađe reči. Umesto toga je samo oborio glavu. “Nema šanse, Adana.”
Nekoliko sati kasnije, čuvari su došli po mene i Fila. Oprostili smo se pre nego što su nas odvezli na aerodrom i deportovali. Bio je dobar osećaj biti slobodan, ali nismo mogli do kraja da se radujemo jer smo ostavili Rasula za sobom u Turskoj. On je i dalje u zatvoru klase F dok je “istraga” u toku, drže ga pod navodnom sumnjom da je “svesno i dobrovoljno pomogao organizovanoj kriminalnoj grupi a da nije bio sastavni deo njene hijerarhijske strukture”, što je optužba koju turska država sve više koristi kako bi napala i zastrašila novinare. Ja sam siguran da Rasul nije počinio te zločine, a Fil i ja nestrpljivo iščekujemo vesti da je i on sproveden kroz gvozdenu kapiju u Adani, spreman da se vrati na slobodu.

Ovaj tekst se prvobitno pojavio u zatvorskom izdanju VICE-ovog magazina.