Dada bez pravde, Slavko bez istine

Dvadeset dve godine i sedamnaest godina. Dve još nerazjašnjene smrti – Radislava Dada Vujasinović i Slavko Ćuruvija, 8. april 1994. i 11. april 1999. Valja im pridodati i Milana Pantića, 11. jun 2002. Tri još nerazjašnjene smrti novinara.

DADA: Novi pregled stare tragedije počećemo najavom dva izvođenja predstave Sanje Krsmanović Tasić “O s(a)vesti” u Bitef teatru, na engleskom i srpskom. Slagalica od scena-fusnota omaž Dadi Vujasinović, slika ličnosti i dela hrabre novinarke koja je život izgubila pod još nerazjašnjenim okolnostima, kako piše u najavi.

Biće to, uz očekivano reagovanje Nezavisnog udruženja novinara Srbije, i pomen, jedino javno sećanje na Dadu Vujasinović. Kao i decenijama unazad. Može se desiti, mada nema naznaka, da će Nacionalni forenzički institut u Hagu okončati superveštačenje. Prema tumačenju Ministarstva pravde, koje je septembra 2015. odobrilo troškove veštačenja na teret države. Holandski veštaci bi trebalo da odgovore na pitanje da li se Dada Vujasinović ubila ili je ubijena. Ministarstvo pravde je preko Ministarstva spoljnih poslova Institutu u Holandiji poslalo zamolnicu i dokazni materijal koje je dobilo iz Višeg tužilaštva u Beogradu.

Ranija veštačenja domaćih stručnjaka dala su različite odgovore.

Radislava Dada Vujasinović, novinarka Duge, pronađena je mrtva u porodičnom stanu u Beogradu 8. aprila 1994. godine. U to vreme zvanično je proglašeno samoubistvo pucnjem u grudi iz lovačke puške “sačmarice”.

Porodica i malobrojne kolege nikada nisu poverovali.

Istraga je obnovljena 1998. godine. Bez rezultata. Okružni sud u Beogradu je po predlogu tužioca novembra 2006. naložio novo sudsko-medicinsko i balističko veštačenje “pošto ranije obavljena veštačenja nisu bila saglasna”.

Porodica Vujasinović je odmah po Dadinoj smrti angažovala stručnjake i punih 15 godina vodila paralelnu istragu. Tek je ponovljenim veštačenjima 2008. odbačena zvanična verzija o samoubistvu i Tužilaštvo 2009. pokrenulo pretkrivični postupak za ubistvo.

Vladina Komisija za istinu o ubijenim novinarima, formirana 2013, uvrstila je slučaj Dade Vujasinović u svoj mandat kao najteži među svim slučajevima ubistava novinara “zbog protoka vremena i dugogodišnjeg sistemskog nemara”, kako je objasnio predsednik Komisije Veran Matić.

Problem je zaista veliki ako se pouzdano zna da je dobar deo dokaznog materijala bio “izgubljen”. Između ostalog, odeća Dade Vujasinović i filcani čepovi iz patrona za lovačku pušku, koji su van sumnje dokaz da su ispaljena dva hica. Prvi uviđaj obavljen je bez prisustva dežurnog sudije koji je naknadno obavešten da je reč o samoubistvu, iako policija nema pravo da samostalno okvalifikuje događaj. Otisci sa lovačke puške kojom je, navodno, izvršeno samoubistvo nisu uzeti, ne postoji zapisnik o dokazima koji su se nalazili u stanu u vreme događaja, a koji su odneti. Sporni su bili i nalazi o položaju tela, rani, pramenu kose, dve krvne grupe na fotelji…

Neprestana opstrukcija, kao i vrlo targetirane “vesti” o Dadi kao suicidnoj osobi sklonoj ekscesima, decenijama su van fokusa stavljali moguće uzroke njenog ubistva. Njen posao, pre svega neprestanu potrebu da se suprotstavi ratu i zlu, razaranju domovine, bilo da je reč o zvaničnim jugoslovenskim strukturama, bilo paramilitarcima koji su žarili i palili. U “Svedočenjima iz obeščašćene zemlje” to piše. Ima, međutim, i neobjavljenih tekstova koje je Dada spremala za štampu. Mnogi su uvereni da je tajna smrti u njima.

SLAVKO: U slučaju “Ćuruvija”, nesumnjivo najpoznatijem u Srbiji ali i van nje, stvari su se pomakle posle optužnice i aktuelnog suđenja. Za razliku od Dadine smrti, u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije nikada nije bilo sumnje da je u pitanju – državni zločin. Čak i pre promene vlasti oktobra 2000, a posle nje je otkrićem dosije “Ćuran” o stalnom nadzoru i praćenju vlasnika Dnevnog telegrafa i Evropljanina to bilo van spora.

Ipak, iako je to jedini slučaj ubistva novinara koji je preuzelo Tužilaštvo za organizovani kriminal, na optužnicu se čekalo punih 15 godina. I da nonsens bude potpun, sačinjena je zahvaljujući posrednom svedočenju Milorada Ulemeka Legije, prvooptuženog za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića.

Dopunjenom optužnicom decembra 2014. Tužilaštvo za organizovani kriminal za ubistvo Ćuruvije tereti četvoricu pripadnika Resora državne bezbednosti: tadašnjeg načelnika Resora DB Radomira Markovića, šefa beogradskog centra DB Milana Radonjića, glavnog obaveštajnog inspektora u drugoj upravi resora Ratka Romića i pripadnika rezervnog sastava tog resora Miroslava Kuraka. Oni se terete da su “iz niskih pobuda” ubili Slavka Ćuruviju 11. aprila 1999. godine, za šta je zaprećena kazna od 30 do 40 godina zatvora. Marković se tereti da je to krivično delo učinio podstrekavanjem, a ostali su optuženi kao saizvršioci.

Kako Tužilaštvo tvrdi, Ćuruviju je ubio Kurak sa 12 metaka ispaljenih u leđa i glavu iz “škorpiona” 7,65 milimetara, sa rastojanja od jednog i po metra. Kao saučesnik u zločinu označen je Ratko Romić, koji je drškom pištolja udario njegovu suprugu Branku Prpu kada je pokušala da se okrene.

Tužilaštvo smatra da je Ćuruvija ubijen zbog javnog istupanja u zemlji i inostranstvu, kritike nosilaca vlasti, kao i mogućnosti da utiče na javno mnjenje i delovanje opozicije. Marković je, kako se navodi, kada je Ulemek odbio da izvrši zločin postavio Radonjića na mesto načelnika beogradskog centra i upoznao ga sa planom o ubistvu Ćuruvije. Radonjić se, kaže optužnica, dogovorio sa Romićem i Kurakom. Ćuruvija je danima praćen, a 9. i 10. aprila neprestano. Na dan ubistva Romić i Kurak su Ćuruviji i Prpi, između 16.38 i 16.45 časova, neopaženo “prišli iza leđa, a zatim je Kurak iz pištolja pucao u Ćuruviju, ispalivši prvo pet metaka”. On se zaneo i pao, a Romić je u potiljak udario Branku Prpu. Kurak je, navodi se dalje, tada prišao i sa blizine od 0,8 metara ispalio još sedam projektila, od čega je novinar odmah preminuo.

Suđenje je počelo 1. juna 2015, a ovih dana nastavljeno je saslušanje svedoka koji na sve načine pokušavaju da umanje značaj države u ubistvu Slavka Ćuruvije.

Prema nepodeljenom mišljenju kolega, stručne i političke javnosti, kao naručilac ubistva pominje se Mirjana Marković, supruga tadašnjeg predsednika Jugoslavije Slobodana Miloševića. Aktuelna optužnica, međutim, ne bavi se političkim pozadinom i vrlo je verovatno da takvog procesa neće ni biti, pa će se država Srbija/SRJ, odnosno njeni čelnici i moćnici, ako i bude osuđena, sakriti iza kazni pripadnicima DB.