Brutalne kazne za 021

Za objavu fotografije ubice Darijana Musića, za koju je portal 021 dobio usmenu saglasnost dopisnice Kurira iz Novog Sada, mora se platiti maksimalna moguća kazna od 164.000 dinara, sa sudskim troškovima oko 250.000 dinara. Presudu je doneo sudija Slobodan Keranović, javnosti poznat i po političkom procesu protiv nedeljnika NIN.

Za istraživački tekst o policajcima koji rade kao privatno obezbeđenje po novosadskim klubovima, a u kojem su se dvojica prepoznala iako im nisu navedena imena, sudija Radmila Radić je 021 kaznila sa maksimalnih 400.000 dinara, uključujući sudske troškove ukupno 535.000 dinara.

„Kao lokalna informativna medijska kuća, nikada se nismo žalili ni protestovali na odluke suda, šta god bilo u pitanju, a bilo je svačega, čak i osuđivanja bez ikakve dokazane krivice. Ali je počelo sve češće da bude i brutalno i bahato. Kao da sude sa ciljem da potpuno utihne ono malo preostalih lokalnih medija koji se još uvek bave svojim poslom, onih koji su opstali u ovom medijskom blatu i bezumlju. Ni veliki nacionalni mediji iza kojih stoje tajkuni ili multinacionalne kompanije ne dobijaju takve presude. Kakvu poruku šalju sudije ovako brutalnim presudama i kome?

Za slučaj sa policajcima sud pokušava da debatu o stvari od javnog interesa uguši pozivanjem na propise o zaštiti privatnosti pojedinačnih policajaca. Mi nismo policajcima ulazili u spavaće sobe. Mi smo ih slikali u uniformama u jednom novosadskom kafiću. Na naše pitanje da li su tamo bili policijskim poslom, ili je reč o još jednom slučaju, kakvih je inače bilo i to sa tragičnim posledicama, da pripadnici MUP-a u službenim uniformama pružaju uslu‎ge privatnog obezbeđenja, MUP mesec dana nije odgovarao. Ako policajac može da vas tuži za povredu privatnosti zato što ste ga snimili na javnom mestu i u uniformi, dok navodno radi policijski posao, kakvu to poruku šalje o transparentnosti rada policije?

Kada su u pitanju tužbe za fotografije, šteta se po pravilu za svaku fotografiju obračunava po cenovniku Udruženja likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije, čak i u odnosu na tužioce koji uopšte nisu članovi ULUPUDS-a. Tako se sve fotografije, bez obzira na umetničku vrednost, vrednuju po cenovniku koji je propisan samo za fotografije velike umetničke vrednosti. Da sve bude još gore, čim se fotografija postavi na sajt medija, sudovi primenjuju dodatne koeficijente iz tog cenovnika, pa se događa da šteta za fotografiju koju je na sajtu lokalnog medija videlo deset ljudi, i koja definitivno nije umetnička fotografija, bude naplaćena po višestruko uvećanoj ceni umetničke fotografije.

Viši sud u Beogradu očigledno ne razume da nisu svi mediji veliki beogradski mediji, da nemaju veliko tržište kome se obraćaju i da ne mogu beogradski aršini da se primenjuju na medije iz manjih sredina koji se obraćaju manjim tržištima. Sudije se, tamo gde se drže prakse, drže prakse koja je ustanovljena u postupcima protiv beogradskih nacionalnih medija pa se tako isti iznosi dosuđuju Blicu, Kuriru, B92, kao i lokalnim medijima. Ti iznosi koje dosuđuju, za veliki nacionalni medij su beznačajni, ali male jednostavno mogu da u potpunosti uguše„.

Na obe presude uložene su žalbe.