Danima nakon SMS-a nisam mogla da se smirim. I sva ta „ujdurma“ koja je nastala ozbiljno je uticala na moj privatni život. Najviše je vršen pritisak na mene da prestanem da se bavim novinarstvom. Ipak, trudila sam se da i dalje profesionalno obavljam posao.I danas osećam taj pritisak jer, što je najbizarnije, policija nikada do kraja nije ispitala slučaj i ja ne znam je li zaista osoba za koju mislim poslala SMS. I tako gotovo godinu dana. Slučaj „leži“ u fioci prokupačkog Osnovnog tužilaštva. Iako sam par puta odlazila da se raspitam dokle se stiglo, ne mogu da mi daju konkretan odgovor. Očito je da niko sem mene izgleda ne želi da zna istinu.
Najgore je što je ta SMS poruka zloupotrebljavana u nekim situacijama od strane pojedinaca koji su želeli da kompromituju ne mene, već osobu koja se vezuje za poruku, odnosno onu za koju se misli da ju je poslala. I dalje iskreno verujem da će se na kraju ipak utvrditi istina, ali sam potpuno izgubila poverenje u istražne organe. Kada ne mogu da dospeju do autora SMS-a, kako onda bilo koji građanin može da očekuje bilo šta od onih koje plaćamo da nas čuvaju!
I dalje se svakoga dana, barem jednom dnevno, setim svega i mislim da ću se osećanja neprijatnosti i straha teško osloboditi. Ove i slične situacije ozbiljno narušavaju novinarsku profesiju, jer ukoliko želimo da tragamo za istinom moramo da budemo oslobođeni straha za svoju porodicu i sebe. Ako država i nadležni organi ne mogu da zaštite istinu, a javnost ne da podršku, smisao novinarstva se u potpunosti gubi i pretvaramo se u vojnike onih koji misle da imaju prava da nam diktiraju tekstove i teme. Bojim se da smo daleko od slobode medija, govora i da istraživačko novinarstvo – ako ga je ikada bilo – postaje prošlost koju niko neće zapisati.
(Autorka je dopisnica Južnih vesti)