Pritisci s kojima sam se posle 22 godine bavljenja ovim poslom prvi put srela u karijeri, započeli su bezmalo dve nedelje uoči mog odlaska u Sokobanju, zapravo kada se u Bolnici, među zaposlenima, čulo da će ekipa RTS-a doći. Pokušaj direktorke da spreči moj dolazak išao je sa tri strane – preko mojih rođaka koji su zaposleni u ovoj bolnici. Zvali su i molili da ne dolazim, čak su dobili i službeni auto da dođu kod mene kući da mi predoče da podaci koje Agencija za borbu protiv korupcije iznosi nisu tačni. Zatim i službeno preko PR-a Bolnice koji je uslovljavao i odugovlačio odgovore i susret sa direktorkom. Treći put je bio preko direktorkinih poznanika i saradnika u medijima, među kojima su neki zaposleni u RTS-u, pa su pokušali "iznutra" da stopiraju priču.
Kada sam menadžmentu Bolnice najavila da dolazim, direktorka je bila navodno na službenom putu, u šta sam odmah posumnjala, a što se kasnije ispostavilo kao tačno jer su to potvrdili zaposleni. Tog prvog dana u Sokobanji snimili smo radnike uzbunjivače, predsednika OO SNS-a u tom mestu, predsednika opštine Sokobanja.
Istoga dana PR Bolnice uputio je pismo uredništvu RTS-a i generalnom direktoru kuće Aleksandru Tijaniću o mom nekorektnom potezu i drskosti da razgovaram sa 20 radnika uzbunjivača, koje je menadžment Bolnice okarakterisao kao lekare neradnike koji su dobili medijski prostor na nacionalnoj TV.
Napominjem da priča nije bila emitovana i da je direktorka sa svojim PR-om pokušala da spreči emitovanje snimljenog materijala.
Međutim, pošto nisam odustajala od susreta s njom, a iz redakcije u Beogradu nije dobila očekivanu podršku, zatražila je pitanja u pisanom obliku, što sam i poslala, a potom je, posle nekoliko dana, i zakazala susret. Vidno je bila uznemirena, vrlo ljuta i drska, naročito uporna u opravdavanju svojih postupaka, negirajući sve što su do tada inspekcijske službe raznih ministarstava (finansija, zdravlja, inspekcija RZZO...), kao i Agencije za korupciju, nama dostavile kao validan podatak.
Insistirala je na tome da se ne prekida i da se njena izjava pusti u celosti, što je bilo potpuno nemoguće. Na moju konstataciju da nije bilo potrebno da moje rođake šalje u Niš kako bi me molili da ne dolazim u Sokobanju, naravno nije reagovala i rekla je da ne zna o čemu je reč. Stalno je pominjala našu dobru saradnju i verovala je, kako je rekla, pozitivnoj priči, a zauzvrat je, onako kroz šalu, našoj tročlanoj ekipi ponudila produženi vikend u spa centru ove ustanove i masažu čokoladom uz šampanjac i sveće. Insistirala je da izjavu da i poverenik jednog od tri sindikata koji je podržavaju, što sam prihvatila.
Očekivala sam reakciju, potajno se plašeći njenog uticaja na deo mog uredništva u Beogradu, koji je sklon stopiranju pojedinih priča i tu sam bila u pravu, jer je na emitovanje u Dnevniku 2 priča čekala nekoliko dana, uz konstataciju pojedinih urednika Dnevnika da je odlična i prosto neverovatna jer u Srbiji NEMA ustanove u kojoj ima toliko uzbunjivača, a istovremeno uz opasku člana kolegijuma da sam "uzbunjivače vodila u šumicu da ih slikam", do iznošenja određenih detalja iz pisma menadžmenta bolnice o kojem ja ništa nisam znala.
Priča je emitovana u emisiji "Ovo je Srbija", niko to nije znao unapred, sem uredništva redakcije Dopisništava. Odjeknula je kao bomba jer je iznet i podatak da je protiv direktorke, prema podacima PU Zaječar, podneto ukupno 38 krivičnih prijava.
Pet minuta nakon emitovanja priče javila se direktorka, histerično je vikala, izvređala me je i rekla da ću je zapamtiti. I ja sam bila uplašena, ali i iznenađena njenom drskošću i bezobrazlukom, jer nijedan izneti podatak nije bio bez dokaza!
Policiji sam prijavila događaj i krenula u proceduru koja izgleda nema kraja!!!
Ohrabrilo me je to što su mi se posle nekoliko dana od događaja i objavljivanja reagovanja RTS-a, NUNS-a i UNS-a, javile pojedine istražne i prekršajne sudije koji su radili na predmetima Specijalne bolnice da mi ispričaju o pritiscima koje su doživljavali tokom tih postupaka. Javili su se i bivši radnici Bolnice koji su na sudu, ali i sadašnji radnici koji ne smeju javno da kažu šta ih muči, plašeći se otkaza.
Usledilo je paljenje automobila nekadašnje glavne sestre Bolnice, pretnja direktorki Mobing Centra u Nišu, nove krivične prijave koje je protiv direktorke podnela policija, gomila pisama i molbi Uredništvu RTS-a da mene više ne šalju u Sokobanju na događaje koje zakazuje Bolnica jer svojim izveštavanjem narušavam ugled ustanove. To moji urednici nisu prihvatili, pa su me poslali i na konferenciju UO te ustanove, koji je samo zbog RTS-a i Blica okupio novinare kako bi opravdao pojedine postupke direktorke, očito protivzakonite, na šta je posle jednog teksta u Politici reagovala čak i direktorka Agencije za borbu protiv korupcije.
Poražavajuće za mene kao novinara bilo je to što sam, istražujući slučaj Specijalne bolnice, otkrila mnoge važne, a zataškane podatke, na primer povezanost Tužilaštva sa menadžmentom ustanove, kumovske i prijateljske veze direktorke sa pojedinim tužiocima, sa načelnikom policije kome je ustanova, kako bi "spakovao" neke prijave, poklonila nameštaj za stanicu. Videla sam strah pojedinaca da javno kažu istinu, da progovore o mitu i ogromnoj korupciji koja se meri milionima dinara. Ogromna politička korist od nekoga ko rukovodi ustanovom koja je na budžetu, za finansiranje stranaka više je nego vidljiva i poznata u malom mestu.
Više su nego očiti interesi pojedinih članova Upravnog i Nadzornog odbora Bolnice koji su istovremeno na platnom spisku ustanove po drugim osnovama, mesta gde se zarad fotelje deli i šakom i kapom, kao i bespomoćnost nas novinara koji ukazujemo na nepravdu i pomažemo državi da se izbori sa tim problemima. Istovremeno sam osetila strah za porodicu i troje dece koje imam, strah za radno mesto, jer novcem se može kupiti sve, pa čak i odluka pojedinih urednika da zastanem sa istraživanjem, strah od bahatosti nekoga ko je duboko u kriminalu, a opet javno prikrivanje svega što se dešava u tom mestu, o čemu stanovnici znaju, a mediji ćute!