Nakon što je tužilaštvo odbacilo prijavu za pretnje dopisniku Draganu Marinkoviću, novinarki RTS-a Dragani Sotirovski, i nakon što je sud ocenio da “Treba zapaliti novinare” nije pretnja, nego način izražavanja mišljenja, poslednju u nizu oslobađajućih presuda doneo je i Vrhovni kasacioni sud.
On je preinačio pravosnažnu presudu niškog Višeg suda, koji je uslovno osudio bivšeg direktora Toplane Milutina Ilića za reči upućene urednikuJužnih vesti Predragu Blagojeviću, i Ilića oslobodio optužbi.
Naime, nezadovoljan tekstovima o korupciji u ovom preduzeću, Ilić je Blagojevića pitao: “Da ste tako nešto napisali u Americi, da li biste živi dočekali jutro”. Na pitanje novinara da li to da shvati kao pretnju, Ilić je odgovorio: “Da vi kažete da ja lažem, a ja da vas milujem i mazim, to neće moći”.
Prema mišljenju Vrhovnog kasacionog suda, ovo se ne može okvalifikovati kao pretnja, odnosno krivično delo ugrožavanje sigurnosti, jer je sud ocenio da “kod oštećenog ove reči nisu mogle stvoriti osećaj ugroženosti”.
Advokat Kruna Savović, iz kancelarije “Živković-Samardžić”, ovakvu odluku smatra problematičnom.
Vrhovni kasacioni sud ceni da ove reči nisu mogle da stvore osećaj ugroženosti. Pa mogle su. Apsolutno su mogle da stvore osećaj ugroženosti. Da li je to bila direktna pretnja ili ne, to je druga stvar, ali mogla je da stvori strah — kaže ona.
Sa druge strane, na drugom mestu u presudi stoji nešto sasvim kontradiktorno u delu u kome se obrazlaže kako se neke reči kvalifikuju kao pretnja.
U istoj toj presudi stoji da “pretnja mora biti ozbiljna i konkretna”, dok se posledica “određuje subjektivno i nije potrebno da je sigurnost i objektivno bila ugrožena”. U redu, ovde su smatrali da pretnja nije bila ozbiljna, to jest, da nije bilo pretnje, ali na jednom mestu uzimaju u obzir subjektivni osećaj, a na drugom ga relativizuju. Taj deo je veoma sporan — kaže Savović.
Presude Vrhovnog kasacionog trasiraju dalju sudsku praksu
Osećaj ugroženosti je sud cenio kao nerelevantan i u slučaju kada je radnik Direkcije za gradski prevoz rekao da “Treba zapaliti novinare Južnih vesti”.
U oslobađajućoj presudi je tada, slično kao i u presudi Vrhovnog kasacionog, stajalo da nije reč o direktnoj pretnji, odnosno
nameri kakva bi bila sadržana u izjavi “Zapaliću novinare”.
Stoga je i ona, zbog jezičke formulacije spornih rečenica, bila oslobađajuća.
Međutim, Savović ponovo postavlja pitanje - da li je pretnja, odnosno krivično delo ugrožavanja sigurnosti, ukoliko neko nekom preti plastičnim pištoljem.
Vrhovni kasacioni sud, kaže ova advokatica, izgleda da konačno razrešava ovu dilemu.
Iz ove presude može da se zaključi da, bez obzira što neko kome je plastičan pištolj prislonjen u glavu misli da to jeste pravi
pištolj, ne postoji krivično delo ugrožavanja sigurnosti, jer pištolj nije pravi, a opet, sa druge strane, ukoliko neko nekome kaže: Ubiću te, a ovaj ne da ni pet para za to, postojalo bi krivično delo — kaže Kruna Savović.
U svakom slučaju, ovakva sudska odluka može biti veoma važna za dalju sudsku praksu, s obzirom na to da se radi o Vrhovnom kasacionom sudu, koji u krajnjoj instanci odlučuje o zakonitosti sudskih odluka.
Obrazloženje presude nije obavezujuće i sudska praksa nije izvor prava, međutim nikako ne treba zanemariti uticaj koje presude ovog suda imaju na praksu, a ovde i na teoriju. Sudije se vode saznanjem o presudama koje su donete u sličnim situacijama ranije. Ne mora tako da se odlučuje, ali da praksa trasira put — trasira — kaže ona.
Ozbiljno je pitanje, međutim, kakve posledice ovakve odluke Vrhovnog kasacionog suda mogu biti, odnosno “da li zaista ovako treba ceniti u zemlji u kojoj su ubijani novinari”.
Pravosuđe i novinari “oči u oči”
Kako nije prvi put da sud donese oslobađajuću presudu, ili tužilaštvo odbaci prijavu za pretnje novinarima time što oceni da se ne radi o pretnjama, advokat Slobodan Kremenjak kaže da je možda trenutak da se razmisli o drugačijim rešenjima.
Kako navodi, novinari objektivno jesu ugroženi, ali moraju pronaći način da zajedno sa svojim advokatima prijave koje podnose učinili delotvornijima.
Ako nam sud pet puta kaže da to nije pretnja, onda hajde da ne podnosimo prijave za pretnje nego za nešto drugo. Da pitamo sudije: ako ovo nije pretnja, onda šta je? Kojim putem da idemo jer objektivno jesmo ugroženi. Ukoliko nam sud šalje jednu poruku više puta, umesto da vičemo da sud nije u pravu, hajde da vidimo zajedno sa pravosuđem šta je pravi put — zaključuje advokat.
Sličan stav o “suočavanju” novinara i pravosuđa imaju i u NUNS-u gde navode da je neophodna ozbiljna stručna rasprava u kojoj bi “sudije, tužioci, advokati i drugi pravni eksperti raspravili pitanje pretnje koja postaje dominantni metod pritiska na slobodu informisanja i izražavanja”.