Doduše, predsednik vlade ni tu priliku nije propustio a da ne kaže i nešto lepo o Gašiću – njegovom radu, prijateljskim kvalitetima, mladosti i političkoj budućnosti. Uprkos svim tim pohvalama, izgledalo je ipak da je premijer čvrsto odlučio da Gašića otera iz vlade. Ali pošto se od tad više ništa nije dogodilo, novinari su u više gradova početkom ove nedelje izašli na ulicu i ponovo zatražili od predsednika vlade da ispuni obećanje i predloži razrešenje ministra. Pitanje je jednostavno – kako je bilo moguće preko noći odlučiti o smeni Bratislava Gašića (a ta odluka je, kaže premijer, bila jedna od najtežih u njegovoj karijeri), a onda za više od dve nedelje ne učiniti ništa da se to zaista i dogodi. Drugim rečima, kako je moguće da je Gašić i dalje ministar?
Premijer je juče dao prilično neočekivani odgovor na to pitanje – „Gašić je već smenjen“, rekao je on, ali će to i formalno da se dogodi kada se nađe nova osoba za tu funkciju. Dakle, nema razloga da se novinari bune, a građani lupaju glavu zašto je Gašić i dalje u vladi. Gašić, uverava nas premijer, nije više ministar. Svima koji se pitaju kada će biti smenjen, samo se čini da je Gašić i dalje ministar. On jeste smenjen, samo još nije formalno. Tako nam premijer još jednom predočava svoje alternativno viđenje stvarnosti: u njegovom svetu pravne posledice neke odluke nastupaju onog trenutka kada on izrazi javnu nameru da je donese, a ne onda kada je ta odluka doneta. Tu smo, međutim, tek na prvom koraku ka političkom i pravnom sistemu koji se upravo gradi. Nadalje, u sledećim fazama, biće moguće da pravne posledice imaju i odluke koje je premijer pomenuo u neformalnom razgovoru, na sastancima i u hodnicima. U poslednjem stadijumu, formalnim bi se mogle smatrati i one odluke o kojima je premijer samo razmišljao, ali još nije stigao da ih izgovori.
Dok na to čekamo, vredi podsetiti da prema ustavu ministru u vladi mandat prestaje (pre isteka mandata vlade) ako on podnese ostavku; ako mu bude izglasano nepoverenje u skupštini; ili u skupštini bude razrešen na predlog predsednika vlade. Očigledno je da Gašić neće sam dati ostavku, čime samo potvrđuje da njegova izvinjenja i navodna kajanja nisu bila ozbiljna. Za izglasavanje nepoverenja potreban je predlog 60 poslanika, a izvesno je da u ovom trenutku u skupštini nema toliko poslanika koji bi tako nešto predložili. Stižemo tako i do trećeg, poslednjeg rešenja – predsednik vlade mora skupštini da predloži razrešenje Gašića. Uostalom, premijer je baš to i obećao. Ali, to nije dovoljno: da bi ministar bio razrešen, potrebno je da za predlog glasa većina od ukupnog broja poslanika u narodnoj skupštini. Tek kada se to desi, premijer može da tvrdi da je „Gašić smenjen“.
Premijer nije pokrenuo ovaj postupak. Možda zbog nepostojanja većine koja bi stala iza njegovog predloga ili očekivanja da će javnost zaboraviti na obećanje o smeni. To da Gašić nema dostojnog naslednika, ne zvuči uverljivo: malo je verovatno da bi se u zemlji mogla naći osoba koja bi na funkciji ministra odbrane bila gora od Gašića. S druge strane, vidimo da javnost ne zaboravlja dato obećanje. Zato nam ostaje da razmišljamo o mogućem nepostojanju većine za donošenje ovakve odluke. Sve i da nema većinu, to po Vučića i njegovu vladu ne mora biti kobno. Ali, nevolja je u tome što je Vučić pored obećanja da će Gašić biti smenjen dodao i da ako to ne bude moguće, on više neće biti premijer.
Zato je u stvari „Gašić već smenjen“. Potrebno je da građani poveruju u tu nadrealnu konstrukciju kako ne bi postavili pitanje da li premijer zaista ima većinu u parlamentu, to jest da li i dalje može ostati na svom mestu. To je suština zapleta oko ministrove smene. Nebitno je šta je Gašić u svom mandatu uradio ili propustio da uradi. Nebitno je i ko će ga naslediti i šta će ta druga osoba uraditi na njegovom mestu. Jedino je važno da se ne posumnja u podršku premijeru, sve i ako to znači da ćemo ubuduće umesto u Službenom glasniku, nove propise i odluke tražiti u njegovim izjavama, obećanjima i mislima.